Salas Zeleni Dvor, odmor u prirodi

Prve lepe utiske na posetioca ostavlja srdacna dobrodoslica vec na kapiji salasa Zeleni dvor

Salaš "Zeleni dvor"
Kajtasovo

Vlasnici:
Snežana i Sava Stanković

Kontakt telefon:
064/ 232-74-50

foto album

Ima nekoliko načina da se stigne do salaša "Zeleni dvor".

Kada se od Bele Crkve krene ka Kovinu, u Kajtasovo se skreće kod "Đavoljeg mosta" na kanalu Dunav-Tisa -Dunav. A u Kajtasovu već svako zna gde su Stankovići, iza sela skrene se desno, prođe se livada, prođe bagremova šumica i - eto ga salaš.

Može se doći i iz pravca sela Grebenac, rodnog mesta Vaska Pope.

Ukoliko živite u Beogradu, i znate kako se komunicira sa divljim međugradskim taksistima koji mušterije skupljaju kod Pančevačkog mosta, put do Kajtasova ne bi vas trebao koštati više od 5 evra po osobi.

Do Kajtasova ne vodi direktna autobuska linija, a najbliže mesto kroz koje prolazi autobus je Jasenovo (na liniji Beograd - Bela Crkva).

Mapa, kako doci na salas Zeleni dvor

Tekst: Nenad Kostić
Foto: Andrija Ilić
Web: DataVoyage
www.vodic.net

FOTO ALBUM
SALAŠARENJE

Iako na salašu "Zeleni dvor" putnika namernika ima gotovo uvek, vrhunac druženja sa divljim i pitomim svetom Snežinog i Savinog staništa na obodu Deliblatske peščare dešava se tokom drugog vikenda u julu. Tokom tri dana, petka, subote i nedelje, salaš je poprište kampa kojem ima pristup svako ko želi da provede vikend u prirodi u društvu dobrih ljudi. Glavni dan, kada se očekuje najveći broj posetilaca, je subota, kada se, uz muziku i ćaskanje, svim gostima služi slasna riblja čorba.

Turizam na poseban nacin, pripreme za ribarenje na salasu

Princip rada "Salašarenja" jeste da se nikome ništa ne naplaćuje, ali postoji nepisano pravilo da, po sistemu "ekonomije nultog profita", gosti sami donose nešto jela i pića, kao i drugih potrepština. Suština ovog koncepta je, kako objašnjavaju Sneža i Sava Stanković, u tome da sve goste, tokom letnjeg "Salašarenja" ali i cele godine, boravak ne košta više od ostajanja kod kuće, uz napor koji je neuporedivo manji, jer kod Sneže i Save, na salašarenju, svi rade sve, ko koliko zna i ume.

 

"Prvo budimo prosti i dobri kao
Priroda sama, raspršimo oblake koji
nam mrače veđe, i primimo malo života
u svoje pore. Ne ostanimo prvi među
sirotima, već uložimo napor da
postanemo među boljima na svetu."

(Henri Dejvid Toro, "Valden")

Pokušajte da zamislite mesto na kojem vreme teče drugačije, sporije nego u gradskoj vrevi, nije selo, ali ni običan šator u divljini - zamislite mesto na kojem se može provesti dan, vikend, mesec dana pod uslovima koje čovek odredi sam, kao slobodna, nesputana jedinka. U potpunoj samoći ili u dobrom društvu. Uz rad ili plandujući, gledajući kako barske ptice proleću iznad vrba, koze brste bagremovo lišće kraj strme obale ribonosne mrtvaje Karaša, a visoko na nebu iznad Deliblatske peščare krstari orao.

Salaš "Zeleni dvor" Sneže i Save Stankovića je takvo mesto. Ovde život ne prolazi u pravoj liniji od, na sreću, poluzaboravljene prošlosti ka neizvesnoj, tegobnoj budućnosti, već veselo svedoči o cikličnosti prirode i Ničeovom "večnom vraćanju istog": dani na ovom prostoru slobode teku nalik jedan drugome, pri čemu svaki dodaje nove detalje ukupnoj harmoniji i lepoti. Ribe se sapliću o Savinu mrežu, bivaju pojedene. Kokoši i patke zobaju zrnevlje i istrčavaju pred noge posetilaca, ukoliko ih u tome ne prekine lopov lisac. Noću, od proleća do jeseni, sve zuji i huči, kao da je svaki kubni santimetar nabijen životom.

Ljudi dolaze i prolaze, na kapiji ih dočekuju Sneža i Sava , i u ovom malom svemiru sami biraju kako će provesti vreme dok su u u vlasti salaša. Da li ljuljajući se na velikoj ljuljašci za odrasle ("Podigli smo je da zaustavimo diskriminaciju odraslih", objašnjava Sneža pokazujući na masivnu drvenu konstrukciju na samoj obali, tamo gde su grede za razapinjanje i čišćenje mreža za ribu), da li pecajući dugim štapovima u koje su, kako izgleda, upisane čini za privlačenje riba, da li gledajući u ogromno banatsko nebo ili pomažući domaćinima u sitnijem i krupnijem bavljenju oko salaša - volja vam. Ovde je sloboda na prvom mestu.  

"Ako se sazidali dvorove na nebu,
Vaš rad ne mora biti uzaludan; oni
su tu gde moraju biti.
Sada pod njih postavite temelj!"
(Henri Dejvid Toro, "Valden")

Priča o nastanku salaša "Zeleni dvor" je uputstvo za život, namenjeno onima koji "vire iz džepova solitera", verujući da ne postoji put napolje iz grada. Sneža i Sava u jednom trenutku bili su sasvim obični Vrščani, a već u narednom rasprodali su sve u gradu, otkupili staru skeledžijsku kućicu na obodu Kajtasova i, ludo hrabro, zaljubljeno, plivajući protiv struje, prkoseći svojim navikama i elementima prirode koja ovde zna da bude surova, uz pomoć nekoliko knjiga i vernih prijatelja, sazidali svoj zamak u pustari.

Napravili su ga onako kako dolikuje naseobinama i bivacima na granici ekumene - kao u Sibiru, kao na Divljem Zapadu. Od cigle, sa zidovima koji su iznutra obloženi drvenim oblicama. Sve je čvrsto i solidno, pa ipak uklopljeno u prirodu, do te mere da se kuća vidi tek kada joj se sasvim priđe, kao u snovima Frenka Lojda Rajta o organskoj kući koja živi zajedno sa prirodom, i ne prkosi joj, kao ni njeni stanovnici.

Život se, nakon nekoliko godina prilagođavanja, ustalio na zabačenom salašu, a njegovi stanovnici prilagodili prirodi koja, ne kao u zaštićenim gradovima, postavlja zamke koje za mekane i plašljive ljude mogu postati nerešive, i vratiti ih u okrilje betona, uz uobičajeno "jesmo li ti rekli" sumnjičave okoline. Uostalom, iz sveta televizije, asfalta i komocije urbanog bivstvovanja preći u svet u kome se ledena voda zahvata iz bunara, a na lusterima su sveće umesto sijalica, jeste ekstravagancija ako traje svega godinu ili dve - a ako se takav život nastavi do tačke kada njegovi akteri na kraju ponosno obznane da više nikada u životu neće platiti nijedan račun, tada već možemo govoriti o promeni paradigme, povratku suštini.

"Mnogi love ribu celoga života,
ne znajući da to što love nije riba".
(Henri Dejvid Toro, "Valden")

Glas o "Zelenom dvoru" počeo se širiti po načelu memetike - naučnog koncepta koji govori da ideje evoluiraju na isti način kao i živi organizmi, i šire se po pravilima koja su nezavisna od ljudske volje i namere. Neko je nekom rekao da neko negde živi na način ljudi iz prohujalih vekova. Neko je, možda, oslonio bicikl ili motocikl o drvo u dvorištu kraj kuće, viknuo "Domaćine!", i na svoje zaprepašćenje, nije, kao što bi mu se desilo na gotovo svakom drugom mestu, pa bilo ono u selu ili gradu, pogledan ljubopitljivo, nisu mu preispitani motivi i namere, niti je upitan iz kakve je kuće, već je predahnuo uz, možda, riblju čorbu ili kozji sir i kajganu, kakvu staru rakiju ili, samo, slatku (stvarno slatku!) vodu, i razgovor o svačemu i ničemu, o svetu, biću i nebiću, i najboljem načinu da se upeca štuka.

Vreme je učinilo svoje, i dobra reč se širila. U dvorištu je podignut veliki sto, za dvadeset ljudi. Na obali se stvorio i lepi, brzi kanu - ko zna, vesla, a ko ne zna da savlada plemenito (i vrlo nestabilno) indijansko plovilo, prevrne se, pa hajde Jovo nanovo. Uređen je i prostor za odbojku na plaži - hladni deliblatski pesak već je bio tu, samo ga je trebalo ogoliti i izravnati. Pecaljke pod strejom prošle su stotine ruku, i malo ko je došao, a da ne zabaci kuglicu hleba u zelenkastu vodu mrtvaje Karaša, iz koje bi se riba mogla vaditi i rukom, toliko ima crvenrepki, karaša, deverika, ali i somova i štuka, za one koji znaju kako da namame i smire ove nemani. Ko voli, može i da se bavi kozama, kojih sada u kozarniku ima gotovo sto - ceo čopor ćudljivih, šarmantnih koza, od domaćih do alpskih, koje se hrane lekovitim biljem na obroncima priobalja, pa im mleko nema onaj ukus koji neke i odbija od ovog izuzetno zdravog proizvoda. Niko ne ostaje gladan, a ljudi, već navikli na nepisana pravila koja ovde vladaju, donose ko šta ima od namirnica. Sve se deli, bez suvišnih pitanja.

Tako je, sve do današnjeg dana, "Zeleni dvor" postao i ostao slatka tajna onih čija je ideja zabave i odmora da na leđa zabace šator (a nikada nisu bili lakši niti jeftiniji), vreću i podlogu za spavanje, i stresu svoju opremu na zelenu livadu, spremni da malo proborave na mestu na kojem zastaje dah od lepote, nadišu se vazduha udaljenog 50 kilometara od najbližeg zagađivača, napiju se krepke vode i porazgovaraju sa ljudima koji ni od koga ništa ne traže, niti očekuju, već žive u miru jedni sa drugim i sa celim svetom.